Lične

PORTRET

Odlučih pisat ono što slikar slika,

Odlučih da napravim portret svoga lika.

Zapravo bit će to malo šira slika,

Opisat će moj život, iako i nije baš neka dika.

Možda se neću držat nekog reda,

Al' koga briga, pa ni slikar ne ide po redu,

I on doda detalj tek kad vidi da mu nedostaje,

Pa šta onda meni preostaje...

Nego da počnem!

Odmah da navedem da je sreća,

Sreća je što nisam slikar,

Jer bih se onda mnogi preplašili mog lika.

I zato vjerujem da će kroz rječi,

 Bar manje da boli.

Imam ja u sebi jedno srce,

Srce koje zna da voli,

Ali lično nisam siguran da to uvjek i pokaže.

Neznam koliko je, nisam mjerio,

Zato sam ga ovoj pjesmi povjerio.

Mislim da ipak  može i treba da bude šire.

I sad posljedično valjda je povezano,

Da malo spomenem dušu...

Duša k'o duša promjenjivog je stanja,

Ponekad nešto veća, a ponekad manja.

Nekad je ispune sitnice,

I tad je obično sretna,

A nekad je ispune velike stvari,

Al' to može sretno stanje da pokvari.

U životu zajedno su uvjek,

I srce i duša,

I ponekad to dvoje neće mozak da sluša.

Ali ponekad kao slučajno,

Uskladim to troje,

I tad život moj,

Ima prelijepe boje.

Ali da je ovo slika,

Vidjeli bi ste tonove i tamne i sive,

Ma tako je valjda sa svima što žive.

I ja neželim da ih brišem ili krijem,

To nebi bila slika cijela,

Ostala bi onda bez onog realnog djela.

Ali ne brinem za to,

Pa tu je ta drugarica mašta,

Ona i crnim i sivm tonovima prašta.

Mašta je upravo ono što me sretnim čini,

Mašta nikad ne kaže: „Idi pa gini!“

Ona je tu da odvede život od realnosti,

I ispuni ga šarolikim svijetom bajnosti.

I sad da pričam tiho,

O tamnim stranama svojim,

Ipak neću,

Jer čitavu ću sliku u sivo da obojim.

A što se dobrih strana tiče,

Odmah dođe i kraj priče.

Tješim se pa kažem,

Da je to samo trenutno,

Da nemogu da se prisjetim,

Jer sjećanje mi postaje mutno.

A vala i nije neka utjeha,

Kad znaš šta je surova istina.

I eto opisah život na par stranica papira,

Ko zna možda je ovo samo uvertira,

Uvertira u nešto veće.

E da je bar sreće,

Da je više šarenih tonova bilo,

Ali dobro,

Pa makar se i sivih nije puno krilo...

I sad znajte,

Kad će ovaj život da se zaustavi,

Ja neznam,

Ali znam da sada moram da ga nastavim.

I evo do ovog trenutka,

To je ta slika,

A do idućeg ko zna,

Možda bolja, možda gora.

Ali nezavisi slika samo od objekta slikanja,

Dosta toga zavisi i od slikara.

Ipak je kist u njegovoj ruci.